Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

Studying student migration trends is a significant task in studying human capital development as one of the leading factors in sustainable socio-economic development. The migration potential of students impacts the opportunities and prospects for sustainable development. The study of factors influencing the migration behavior of students acquires special significance in this article. The interpersonal competencies of the population impact its migration potential. Migration processes impact the differentiation of regions in terms of human capital. This article is based on theoretical and (...) practical research on human capital, its formation, development, and migration as a factor in human capital development. The practical part of the study presents an analysis of data obtained from a sociological study of the factors that determine internal and international migration. An anonymous sociological survey of students in Ekaterinburg, Kursk, and Tomsk (Russia) was conducted in several stages. The first stage was implemented in October and December 2020 (N = 958). The second stage was implemented in October and November 2021 (N = 960). This study allows for tracing how the COVID-19 pandemic affects the migration potential of students and their desire for a satisfactory career path. (shrink)

Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

Три су битне претпоставке за разумевање еротологије Анице Савић Ребац, а то су: 1. однос филозофије и књижевности; 2. специфичност њене методе; 3. мистичка духовна историја. У овом раду ће се настојати да се покаже како Аница Савић Ребац има кохерентно схватање двострукости и јединства Ероса у грчкој филозофији и књижевности, које је у извесним сегментима и оригинално. Ући ће се у продуктиван, критички дијалог са кључним рефлексијама о Еросу Анице Савић Ребац како би се одредили домети и границе њене (...) „мистичке” еротологије, која је превасходно платонистичке провенијенције. У том контексту ће се показати да је њено полазно становиште у испитивању Ероса филозофско, као и то да у њеном тексту доминира филозофско промишљање. (shrink)

The article describes a comparative analysis of research on the approaches and peculiarities of the implementation of supervision and intervision in the professional activity of teachers abroad and in Ukraine. The concept of supervision and intervision in the work of teachers in the secondary school is revealed. The use of supervision and interference in the professional activity of teachers makes it possible to effectively prevent their emotional and professional burnout. It is noted that in Ukraine, for the first time, a (...) program of psychosocial support, which includes regular supervision for teachers and school psychologists, was developed and implemented by specialists of the National University of Kyiv-Mohyla Academy with the support of UNICEF in the eastern regions of the country where the military conflict has been taking place. However, among the teachers around the country, this practice is not used because there is no system for the preparation of supervisors; most teachers are not familiar with this concept at all. Intervision in schools abroad is quite developed, it is carried out systematically, it is aimed at creating a special and safe space for professional support, exchange of experience, and information, and it prevents emotional and professional degradation. In Ukrainian schools, the intervision between colleagues is partial. Therefore, this form of work needs support and development from the school administration. Examples of the plan of work during intervision among the teachers on the basis of foreign experience are given and recommendations on conducting intervision in pedagogical collectives are offered. (shrink)

Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

Циљ овог рада је да критички преиспита парадоксалност коју Аница Савић Ребац приписује Платоновој „естетици.“ Нaјпре ћу предочити којом се методом служи наша ауторка. Тежићу, потом, да покажем оригиналност Аничиног разумевања Платоновог односа филозофије и трагичког песништва. Кључни део овог рада биће посвећен Платоновом „парадоксу“, као и томе како Платон схвата космичку лепоту, и зашто је она лепша од било које људске творевине. Такође ћу преиспитати, следећи промишљања Анице Савић Ребац, како је Платон у дијалогу Гозба успео да изрази суштину (...) сваког, па и уметничког стваралаштва. Решење Платоновог „парадокса“, по мом мишљењу, налазимо у Плотиновом схватању лепоте. (shrink)

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно- ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель- ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение» было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можно найти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть три ключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения» Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых, учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, (...) во-вторых, тезис о геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах. Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемика по вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах, где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради- цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошо принята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Черниса и его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том, что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи- лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути понимания смысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также их аргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкции философии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях. (shrink)

Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate the thesis that in Plato’s view, the gender differences are rather the outcomes of social, cultural and political influences, than of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic, which will be supplemented with (...) some important remarks on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what social and political implications they have. In doing this, I will argue against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize or reject his account of the social role that women should have in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the term. (shrink)

Browne 1 (this issue ) argues that what may appear to be a benevolent practice-disclosing the sex of a fetus to expecting parents who wish to know-is in fact an epistemically problematic and, as a result, ethically questionable medical practice. Browne worries that not only will the disclosure of fetal sex encourage sex-selective abortions (an issue we will not take up here), but also that it will convey a misleading and pernicious message about the relationship between sex and gender. More (...) specifically, she contends that the practice of disclosure is problematic because (1) it purports to establish the gender of the developing baby based on information about the baby's sex, whereas this is not a warranted inference because while sex is determined by biological factors, gender is determined by social factors and (2) it conflates (biological) sex with (social) gender or encourages such conflation or reduction and thereby promotes 'essentialistic' thinking about gender that is closely linked to sexism and social injustice. If (1) is true, then disclosing fetal sex amounts to misinforming or misleading prospective parents-and since misinforming patients is wrong, the act of disclosing is also wrong. However, beyond the wrongs of misinforming patients, the practice also perpetuates the harms associated with a rigidly gendered society through endorsing the message in (2), thus lending the authority of the medical profession to the gender-essentialist ideas that have underpinned, and continue to drive, sexism and social injustice. This analysis leads Browne to recommend that clinicians be prohibited from informing parents about the sex of their developing fetus. -/- We agree with Browne that gender essentialism-the notion that 'femaleness' and 'maleness' carve out distinct natural classes with innate, immutable properties-is not only a false metaphysical thesis, but also a pernicious idea insofar as the sexist attitudes it fosters motivate policies that systematically violate the human rights of women, as well as those of the LGBTQ community. However, we do not think that the disclosure of fetal sex misinforms prospective parents about the gender of their baby, nor do we believe that such disclosure presupposes or promotes gender essentialism properly understood. (shrink)

Peña-Guzmán (2017) argues that empirical evidence and evolutionary theory compel us to treat the phenomenon of suicide as continuous in the animal kingdom. He defends a “continuist” account in which suicide is a multiply-realizable phenomenon characterized by self-injurious and self-annihilative behaviors. This view is problematic for several reasons. First, it appears to mischaracterize the Darwinian view that mind is continuous in nature. Second, by focusing only on surface-level features of behavior, it groups causally and etiologically disparate phenomena under a single (...) conceptual umbrella, thereby reducing the account’s explanatory power. Third, it obscures existing analyses of suicide in biomedical ethics and animal welfare literatures. A more promising naturalistic approach might seek a theoretical understanding of the social/ecological circumstances that drive humans and perhaps other animals to self-destruction. (shrink)

Skeptical theists are seeking for some reasonable solutions to the evidential problem of evil. One of the most fundamental responses of skeptical theism is that the concept of “gratuitous evil”, which cannot be a proof of the absence of God. Therefore, it is not the existence of God that skeptical theism suspects. Instead, skeptical theism contemplates whether the evil in the world really has a “gratuitous” basis. This paper focuses on Peter van Inwagen's “no-minimum claim”. No-minimum claim” stands in opposition (...) to the views that assume that God minimizes the evils that exist in the world in order to achieve justice. “No-minimum claim” acknowledges that these evils still have enormous amounts to people. Thus “no-minimum claim” suggests that the evils experienced in the world are incompatible with the “best of all possible worlds” views or the other explanations of classical theodicy. According to the “no minimum claim”, the reason why the amount of evil in the world still seems so high may be God’s deliberate calculations in effecting the distribution of these evils. In order to reach these calculations, it is not necessary for the amount of evil that God allowed to reflect on the world to be perfectly manifested at the minimum level. The purpose of this paper is to consider the skeptical theism approach within the framework of Peter van Inwagen's “no-minimum claim” and to limit his arguments to an alternative approach to skeptic theism. Our claim is that such view coincides with skeptical theism, but the “no- minimum claim” still has some ambiguities at the point of the limits of evil. From this, we can conclude that the “no minimum claim” has received many objections in the skeptical theism literature and these objections are justified at certain points. (shrink)

Deleuze’ün Spinozacı yaşam tahayyülünde ‘ne yapmalıyız?’ sorusuna normatif, ahlaki ya da siyasi bir yanıt bulamıyoruz ama varoluşu düşünmenin içkin bir olanağını keşfediyoruz. Düşünmeye 'dışarıdan' yani dünyadan başlamak insani (kurgusal) bir dünyaya değil, içinde yaşadığımız gerçek dünyaya inanmak demektir. İçkinliğin politik anlamı düşünceyi dünyaya getirmektir.

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

The study aims to develop a technology for designing educational materials in English for agrarian universities based on pedagogical design. The paper identifies the main problems of the existing textbooks in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities, formulates methodological principles for designing modern educational materials, develops the stages of the technology. The scientific novelty of the study lies in elaborating and providing a scientific substantiation for the content of the analytical, design-related, content and activity (...) related, evaluation-effective stages of the technology of designing educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities. As a result, the problem of designing modern educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities that would possess communicative significance, competence orientation and implement the full range of didactic functions was solved. (shrink)

This paper discusses two approaches of the relationship between subjectivity and intersubjectivity. The Husserlian one, a transcendental phenomenological investigation of the possibility of subjectivity and intersubjectivity, and the Waldenfelsian one, an ethical phenomenological investigation of day to day intersubjective interactions. Both authors pretend to give account of the conditions of possibility of intersubjective interaction. However, Husserl starts with the investigation of the transcendental structure of subjectivity, that is, the fundamental conditions required for the appearance of consciousness. By contrast, Waldenfels looks (...) first at practical interaction and draws conclusions on the deeper structure of subjectivity based on the traces he discovers to be characteristic for this interaction. Our interest lies in determining which of the two approaches should be given priority for the investigation of the constitution of intersubjectivity. (shrink)

This paper presents data on the representation of women at 98 philosophy departments in the United States, which were ranked by the Philosophical Gourmet Report (PGR) in 2015 as well as all of those schools on which data from 2004 exist. The paper makes four points in providing an overview of the state of the field. First, all programs reveal a statistically significant increase in the percentage of women tenured/tenure-track faculty, since 2004. Second, out of the 98 US philosophy departments (...) selected for evaluation by Julie Van Camp in 2004, none in 2015 has 50% women philosophy faculty overall, while one has 50% women who are tenured/tenure track. Third, as of 2015, there is a clear pyramidal shape to the discipline: Women are better represented as Assistant than Associate and as Associate than Full professors. Fourth, women philosophy faculty, especially those who are tenured/tenure track, are better represented at Non-PGR ranked programs than at PGR ranked and PGR Top-20 programs in 2015. (shrink)

In this аrtiсlе, thе аuthоr fосusеs оn еluсidаting sоmе philоsоphiсаl аspесts оf intеrсulturаl соmmuniсаtiоn in thе соntеxt оf glоbаlizаtiоn оn thе bаsis оf rесоgnizing thе соntributiоns аnd limitаtiоns оf Wittgеnstеin tо thе birth оf philоsоphy. сulturе study. Thоsе philоsоphiсаl issuеs аrе: thе similаrity in thinking аnd асting оf pеоplе асrоss сulturеs; divеrsity оf сulturеs, wоrldviеws аnd wаys оf lifе. Frоm thе Mаrxist pоint оf viеw, thе аuthоr pоintеd оut аnd сritiсizеd thе limitаtiоns оf Wittgеnstеin's philоsоphiсаl соnсеptiоn; аnd аt thе sаmе (...) timе оffеr аnd еxplаin sоlutiоns tо implеmеnt intеrсulturаl соmmuniсаtiоn in thе соntеxt оf сurrеnt glоbаlizаtiоn. (shrink)

Upon doing something generous for someone with whom you are close, some kind of reciprocity may be appropriate. But it often seems wrong to actually request reciprocity. This chapter explores the wrongness in making these requests, and why they can nevertheless appear appropriate. After considering several explanations for the wrongness at issue (involving, e.g. distinguishing oughts from obligation, the suberogatory, imperfect duties, and gift-giving norms), a novel proposal is advanced. The requests are disrespectful; they express that their agent insufficiently trusts (...) the hearer to recognize their own reasons to reciprocate, and the close relationship between them morally requires this kind of trust. This proposal is articulated and situated in the recent discussion of the normativity of requests. The chapter concludes by explaining how these requests may appear appropriate. Agents in these relationships often have standing to make requests, though the standing is lacking in these particular cases. (shrink)

Exclusionary defeat is Joseph Raz’s proposal for understanding the more complex, layered structure of practical reasoning. Exclusionary reasons are widely appealed to in legal theory and consistently arise in many other areas of philosophy. They have also been subject to a variety of challenges. I propose a new account of exclusionary reasons based on their justificatory role, rejecting Raz’s motivational account and especially contrasting exclusion with undercutting defeat. I explain the appeal and coherence of exclusionary reasons by appeal to commonsense (...) value pluralism and the intermediate space of public policies, social roles, and organizations. We often want our choices to have a certain character or instantiate a certain value and in order to do so, that choice can only be based on a restricted set of reasons. Exclusion explains how pro tanto practical reasons can be disqualified from counting towards a choice of a particular kind without being outweighed or undercut. (shrink)

Political legitimacy is best understood as one type of a broader notion, which I call institutional legitimacy. An institution is legitimate in my sense when it has the right to function. The right to function correlates to a duty of non-interference. Understanding legitimacy in this way favorably contrasts with legitimacy understood in the traditional way, as the right to rule correlating to a duty of obedience. It helps unify our discourses of legitimacy across a wider range of practices, especially including (...) the many evaluations we increasingly make of international institutions of various sorts, but also including domestic institutions. (shrink)

Jean-Luc Nancy takes the concept of "essence" in order to indicate its drawbacks on the singularity of being. The concept of essence is not a universal and necessary origin, but contingent and historical meanings for Nancy. This historicity in meaning leads Nancy to question the concept of the individual and the rules of the social/public sphere allocated through individuality. Nancy's argument on the ontological environment of finite beings aims to highlight those beings are mixed singular, not belonging to a universal (...) unit. This allows us to discover that being is singular and also singular-plural to the extent that it is with the other. Thus, essential historical concepts invalidate individual or social organizations at this point. Nancy calls this “finitude” which is the only transcendental concept that makes possible the “being with” (Mitsein). It is possible to think that finitude is the only property to make a community of singularities rather than ready-made concepts of social sciences. I argue that this position is methodological for an alternative socio-ontology. (shrink)

Standard accounts of civil disobedience include nonviolence as a necessary condition. Here I argue that such accounts are mistaken and that civil disobedience can include violence in many aspects, primarily excepting violence directed at other persons. I base this argument on a novel understanding of civil disobedience: the special character of the practice comes from its combination of condemnation of a political practice with an expressed commitment to the political. The commitment to the political is a commitment to engaging with (...) others as co-members in the on-going political project of living together. I show how such an understanding of civil disobedience is superior to the Rawlsian strain of thought, which focuses on fidelity to law. Rawls was concerned with civil disobedience solely in the context of overriding political obligation. The project of characterizing a contestatory political practice that can be distinguished and used in a wider variety of contexts than Rawls is concerned with, including under illegitimate regimes, beyond the nation-state, or on behalf of anarchism, requires a different understanding of civil disobedience. (shrink)

This study asserts that W.V.O. Quine’s eliminative philosophical gaze into mereological composition affects inevitably his interpretations of composition theories of ontology. To investigate Quine’s property monism from the account of modal eliminativism, I applied to his solution for the paradoxes of de re modalities’ . Because of its vital role to figure out how dispositions are encountered by Quine, it was significantly noted that the realm of de re modalities doesn’t include contingent and impossible inferences about things. Therefore, for him, (...) all the intrinsic forces and elements of entities such as powers and causal or teleological dispositions for ontology demand to be seen necessarily as bound variables from a monist perspective. Although his denial of analyticity and the elimination of dispositional field of ontology, S. Mumford criticizes the monist perspective of Quine’s paradoxical approach to superveniences. Because superveniences create problems while determining type-type identities from a monist mereological perspective. It is observed that Quine faces with a reduction again in terms of his dispositional monism despite his critiques to repulse vagueness from the ontology in his well-known article Two Dogmas of Empiricism. -/- . (shrink)

The social group named after the various discourses of individuals who define themselves as the champions of the men's rights movement on social media is called the “Manosphere” in the literature. “Oneitis”, a concept in the jargon of the manosphere, basically refers to a disease state used to represent situations in which a man invests excessive attention in a woman who is not equally interested in him. For the Red Pill movement, the most influential group in the manosphere, oneitis is (...) criticized as a pattern of behavior that should be avoided by men. Red Pill philosophy is also often associated with alt-right ideologies due to its anti-feminist and pragmatic views. Red Pill thought can therefore often be seen as contrasting with Woke Culture, a counter-cultural movement that advocates the constant practice of vigilance against political discourses that oppress certain social groups through structural mechanisms of oppression such as racism, anti-blackness, and anti-feminism. In this paper, I argue that the concept of oneitis, when suspended from its anti-feminist and commodifying contexts, can in fact be read as a critique of a conception of love that is deeply rooted in traditional gender roles that are often criticized from perspectives such as feminism or Woke Culture. When the liberation from oneitis is considered independently of the manosphere framework, it can be read as a critique of coercive social practices in terms of romantic relationships. (shrink)

I argue that legitimacy discourses serve a gatekeeping function. They give practitioners telic standards for riding herd on social practices, ensuring that minimally acceptable versions of the practice are implemented. Such a function is a necessary part of implementing formalized social practices, especially including law. This gatekeeping account shows that political philosophers have misunderstood legitimacy; it is not secondary to justice and only necessary because we cannot agree about justice. Instead, it is a necessary feature of actual human social practices, (...) which must be implemented via practitioners' discretion in changing contexts. (shrink)

The essays collected in this special issue explore what legitimacy means for actors and institutions that do not function like traditional states but nevertheless wield significant power in the global realm. They are connected by the idea that the specific purposes of non-state actors and the contexts in which they operate shape what it means for them to be legitimate and so shape the standards of justification that they have to meet. In this introduction, we develop this guiding methodology further (...) and show how the special issue’s individual contributions apply it to their cases. In the first section, we provide a sketch of our purpose-dependent theory of legitimacy beyond the state. We then highlight two features of the institutional context beyond the state that set it apart from the domestic case: problems of feasibility and the structure of international law. (shrink)

Declaring a cosmopolitan right to scientific progress risks perpetuating many of the inequities it aims to overcome. This calls for a re-imagination of science that directly responds to science’s links to violent nationalist projects and the harms of capitalism.

I argue for a new conception of practical authority based on an analysis of the relationship between authority and subject. Commands entail a demand for practical deference, which establishes a relationship of hierarchy and vulnerability that involves a variety of signals and commitments. In order for these signals and commitments to be justified, the subject must be under a preexisting duty, the authority’s commands must take precedence over the subject’s judgment regarding fulfillment of that duty, the authority must accept the (...) position and responsibilities of command, and the authority must be sufficiently trustworthy relative to how vulnerable the subject makes herself by deferring. This results in an instrumentalist conception of practical authority that can be favorably compared to Joseph Raz’s famous service conception. The relational conception’s main advantage is that it focuses on the authority as much as the subject, requiring that the authority accept responsibility for the relationship and be sufficiently trustworthy. (shrink)

In the ancient Greek world, the concept of 'miasma,' which becomes permanent and has the potential to grow over time due to evil acts such as murder committed in the city, is a concept frequently referred to in many classical tragedies. To the extent that miasma has a bad connotation due to its nature and is a situation that occurs due to evil actions, it can be considered together with the philosophical problem of evil. In this study, we aim to (...) examine the concept of miasma by focusing on the characters in La Jauría, one of the most prominent films of recent South American cinema, rather than a purely conceptual analysis of the concept. Filmed in the jungles of Colombia and directed by Colombian director Andrés Ramírez Pulido, the 2022 film La Jauría is a psychological drama that focuses on the lives of young people involved in crime. The tragic story of Eliu, the protagonist of the film, which takes place mainly in a prison specially designed to rehabilitate inmates, seems to us to be a very suitable focal point for examining the concepts of miasma, catharsis, and ecstasy, which are frequently referred to in ancient Greek tragedy. To do so, we will first address the various contexts in which miasma has been used historically, considering the flow of events in the movie La Jauría. Then, we will look at the relationship of the concept of miasma with the problem of evil. Finally, we will discuss the possibilities of the concept of purification, which is seen as a kind of antidote to miasma. (shrink)

Institutions undertake a huge variety of constitutive purposes. One of the roles of legitimacy is to protect and promote an institution’s pursuit of its purpose; state legitimacy is generally understood as the right to rule, for example. When considering legitimacy beyond the state, we have to take account of how differences in purposes change legitimacy. I focus in particular on how differences in purpose matter for the stringency of the standards that an institution must meet in order to be legitimate. (...) An important characteristic of an institution’s purpose is its deontic status, i.e. whether it is morally impermissible, merely permissible, or mandatory. Although this matters, it does so in some non-obvious ways; the mere fact of a morally impermissible purpose is not necessarily delegitimating, for example. I also consider the problem of conflicting, multiple, and contested institutional purposes, and the different theoretical roles for institutional purpose. Understanding how differences in purpose matter for an institution’s legitimacy is one part of the broader project of theorizing institutional legitimacy in the many contexts beyond the traditional context of the state. (shrink)

The philosophical point of view of Richard Heinrich Ludwig Avenarius (Habermann) (19.11.1843-18.08.1896) is still little mastered and represented in philosophical thought in modern Russia. However, at the turn of the 19th and 20th centuries, it inspired many minds of that period. The views of Avenarius were studied by Lesevich V.V., Tronin V.V., Gurevich A.V., Chelpanov G.I., Filippov M.M., Viktorov D.V. and others. Due to historical circumstances, the time for an unbiased understanding of the concept of Richard Avenarius has stopped for (...) a century. Until now, the publications of Russian translations of his works exist only in pre-reform spelling. Now it is possible to go forward again to Avenarius, so it is relevant to consider how his philosophical discoveries originally appeared and spread in Russia. (shrink)

[...] Rousseau bir yandan çağının yükselen değerlerinden yararlanırken diğer yandan bu değerlerin içeriden eleştirisini yapmayı başarabilen düşünürlerden biri olduğu için fikirleri ölümünden asırlar sonra bile önemini yitirmemiştir. Demokratik devletlerin meşruiyet krizinin giderek derinleştiği ve çoğunlukçu, majoritarian, ideolojilerin etraflıca sorgulanmaya başlandığı çağımızda, demokrasiyi çoğunluk kararına ek olarak “rıza”, “Yurttaşlık”, “sivil özgürlük”, “kamusal uzlaşı” ve “Genel İrade” kavramlarıyla birlikte ele alan Rousseau’yu yeniden okumak önemlidir [...] Rousseau-demokrasi ilişkisinin kazılıp ortaya çıkartılacağı bu metinde uğranılacak olan kavramsal duraklar sırasıyla: Eşitsizlik (doğal ve toplumsal), özgürlük (...) (doğal ve sivil), politik bütün (bodypolitic), Genel İrade, ortak iyi (common good) ve Egemen olmalıdır. Söz konusu kavramlar, Rousseau’nun onlara yüklediği özgün anlamları gözden kaçırılmadan sanki ilk defa karşılaşılıyormuşçasına bir zihin açıklığı ile okundukları zaman, onun demokrasi görüşü de gün ışığına çıkartılabilir. (shrink)

Analytic Philosophy, Volume 63, Issue 1, Page 16-27, March 2022.

Are words like ‘woman’ or ‘man’ sex terms that we use to talk about biological features of individuals? Are they gender terms that we use to talk about non-biological features e.g. social roles? Contextualists answer both questions affirmatively, arguing that these terms concern biological or non-biological features depending on context. I argue that a recent version of contextualism from Jennifer Saul that Esa Diaz-Leon develops doesn't exhibit the right kind of flexibility to capture our theoretical intuitions or moral and political (...) practices concerning our uses of these words. I then float the view that terms like 'woman' or 'man' are polysemous, arguing that it makes better sense of the significance of some forms of criticisms of mainstream gender ideology. (shrink)

The rapid pace of technological advancements offers an essential field of research for a deeper understanding of man’s relationship with artifacts of her design. These artifacts designed by humans can have various mental and physical effects on their users. The human interaction with the artifact is not passive; on the contrary, it exhibits a potential that reveals the inner dispositions of human beings and makes them open to new creations. In this article, we will examine the impact of technology on (...) human life through the dispositional compatibilism perspective of the contemporary philosopher Kadri Vihvelin, arguing for a system of metaphysics in which ontology of properties depend on dispositions. In this context, the emerging phenomenon of dispositional compatibilism opens the door to developing new philosophical ideas for evaluating the concepts of compatibilism and freedom in the context of technology. Thus, it is emphasized that although technological devices shape human life, new and unforeseen powers may emerge due to human-artifact interaction. This article will examine the idea of dispositional compatibilism by specifically considering human interaction with text-based AI applications. The ability of AI to collaborate with human thought patterns is a meaningful example of the observation of dispositional compatibilism. In conclusion, the article aims to address the effects of technology on human freedom by approaching the human-artifact relationship from a dispositional perspective. It also aims to defend the claim that technological artifacts can positively contribute to human freedom from the perspective of dispositional compatibilism. (shrink)

The article considers the question of the role of psychosocial intervention in forming the professional Ethics of PR-specialists. -/- There are three ethical areas (social, corporate, personal) of professional Ethics of PR-activities. The first area of professional Ethics of PR-activities is social. It consists of responsibility of PR-specialist before society. The second area of professional Ethics of PR-activities is corporate. It consists of the responsibility of PRspecialists before the PR profession in general, a PR agency, increasing the reputation of the (...) profession of PR. The third area of professional Ethics of PR-activities is personal. This area is the basis of the Ethics of PR-activities. This area is the foundation for the development of corporate and social professional Ethics of PR-activities. -/- The authors formulate three levels of psychosocial intervention according to the three ethical areas of professional Ethics of PR-activities. They are social, corporate, and personal. The aim of psychosocial intervention on the first level (social) is to deepen knowledge, transform the attitude towards social phenomena and society in general. The aim of psychosocial intervention on the second level (corporate) is to deepen the knowledge (professional development), actualize professional subjectivity, relevant professional activity at this level. The aim of psychosocial intervention on the third level (personal) is to deepen the subjection of PR-experts. The authors define professional competencies of the PR-specialists, which they have to get on the three levels. (shrink)

Among the many functions of models, explanation is central to the functioning and aims of science. However, the discussions surrounding modeling and explanation in philosophy have largely remained separate from each other. This chapter seeks to bridge the gap by focusing on the puzzle of model-based explanation, asking how different philosophical accounts answer the following question: if idealizations and fictions introduce falsehoods into models, how can idealized and fictional models provide true explanations? The chapter provides a selective and critical overview (...) of the available strategies for solving this puzzle, mainly focusing on idealized models and how they explain. (shrink)

Review of Evaluative Perception. By Bergqvist Anna, Cowan Robert.

Contrary to the widely accepted consensus, Christopher Heath Wellman argues that there are no pre-institutional judicial procedural rights. Thus commonly affirmed rights like the right to a fair trial cannot be assumed in the literature on punishment and legal philosophy as they usually are. Wellman canvasses and rejects a variety of grounds proposed for such rights. I answer his skepticism by proposing two novel grounds for procedural rights. First, a general right against unreasonable risk of punishment grounds rights to an (...) institutionalized system of punishment. Second, to complement and extend the first ground, I more controversially propose a right to provision of the robust good of security. People have a right to others' protecting for avoiding wrongfully harming them: when I take an action that is reasonably expected to threaten the protected interests of others, I must take appropriate care to avoid setting back those interests. Inflicting punishment on someone--intentionally harming them in response to a violation--is prima facie wrongful, so I can only count as taking appropriate care in punishing when I follow familiar procedures that reliably and redundantly test whether they are liable to such punishment, i.e. whether they have forfeited their right against punishment through a culpable act. (shrink)

The philosophical point of view of Richard Heinrich Ludwig Avenarius (Habermann) (19.11.1843-18.08.1896) is still little mastered and represented in philosophical thought in modern Russia. However, at the turn of the 19th and 20th centuries, it inspired many minds of that period. The views of Avenarius were studied by Lesevich V.V., Tronin V.V., Gurevich A.V., Chelpanov G.I., Filippov M.M., Viktorov D.V. and others. Due to historical circumstances, the time for an unbiased understanding of the concept of Richard Avenarius has stopped for (...) a century. Until now, the publications of Russian translations of his works exist only in pre-reform spelling. Now it is possible to go forward again to Avenarius, so it is relevant to consider how his philosophical discoveries originally appeared and spread in Russia. (shrink)

Eser, yazarın 2008 yılında tamamlamış olduğu “Kur’an’ın Tasdik Ettiği Tevrat’taki Konular” isimli doktora tezinin 2011 yılında “Tevrat’ın Kur’an’a Arzı-Kur’an’ın Tevrat’ta Tasdik Ettiği Konular” ismiyle basılmasıyla yayın hayatına kazandırılmıştır. Kur’an ve Tevrat’taki konular bu çalışmanın öncesinde ve sonrasında genellikle mukayeseli bir biçimde çalışılmıştır. Gerek Kur’an ve Tefsir alanında gerekse Dinler Tarihi alanında kıssalar, tarihi olaylar, hükümler, uygulamalar gibi pek çok açıdan Kur’an ve Tevrat’a dair özellikle mukayese içeren tezler ve eserler bulunmaktadır. Bu çalışmanın alandaki diğer eserlerden farkı Kur’an’ın Tevrat’ı tasdik edici (...) olmasının ne mânaya geldiğini izah etmesi ve Tevrat’ta yer alan hangi konuları doğrulayıcı olduğunu derli toplu bir şekilde ortaya koymasıdır. (shrink)